Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Bu­la­to­vić Ra­do­ji­čin Co­le (Vu­če­lić) (Ra­do­ji­čić) iz se­la Mr­tvo Du­bo­ko, za­se­o­ka Kre­meš, Rov­ca. Pro­sla­vio se pri­li­kom po­gi­bi­je Rov­ča­na na Nik­ši­ću 1786. go­di­ne. Ta­da je, ma­da te­ško ra­njen, po­gu­bio če­tvo­ri­cu Tu­ra­ka, ko­ji su na­sr­nu­li na nje­ga.
R. Tre­bje­ški u pje­smi „Sta­ri Rov­ča­ni“ pi­še:
„ka­ko Co­le Ra­do­ji­čin cvi­li/ me­đu še­set bez gla­ve le­še­va/ u ve­li­koj kr­vi do kre­še­va./ Ne da no­žu svo­joj gla­vi pri­ći/ a se­i­ri Ham­za i Nik­ši­ći/ ka­ko Co­le tur­ske gla­ve ru­bi,/ dok ga sed­mi iz ku­bu­re ubi...“
I hro­ni­čar Ste­van Po­po­vić opi­su­je ju­na­štvo Co­la Bu­la­to­vi­ća bar­jak­ta­ra:
„Od šest pje­sa­ma ko­je je Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, za­pi­sao od Lu­ke Šće­pa­no­vi­ća, naj­bo­lja je i naj­ču­ve­ni­ja „Po­gib Rov­ča­nah“ (Pjev. 135), u ko­joj je opje­va­na ro­vač­ka po­gi­bi­ja u Nik­ši­ću 1786. go­di­ne – pje­vač mo­ti­vi­še po­stu­pak Mah­mu­ta ve­zi­ra tu­žba­ma ne sa­mo ko­la­šin­skih Tu­ra­ka, ne­go i br­đan­skih ple­me­na pro­ti­vu osi­lje­nih Rov­ča­na. (Pje­vač se u opi­su osi­lje­nih Rov­ča­na to­li­ko za­nio, da i Ku­če (Ču­bra Pe­tro­vi­ća) pri­dru­žu­je brd­skim ple­me­ni­ma ko­ja se ža­le na Rov­ča­ne, za­bo­ra­vlja­ju­ći da su Ku­či i Rov­ča­ni opro­ba­ni pri­ja­te­lji). Ve­zir sku­plja ova ple­me­na u Spu­žu, a Rov­ča­ni­ma pi­še la­ska­vo pi­smo, na kne­za Mi­lu­ti­na Bu­la­to­vi­ća, da do­đu u Nik­šić, „e ho­će­mo Gac­ku pre­sto­no­me.“ Rov­ča­ni se sku­pe kod sta­re cr­kve na Gra­blju, gdje im pop Ra­do­van (Si­mo­vić – Vla­ho­vić) pro­či­ta pi­smo; ali Co­le Vu­če­lić (Bu­la­to­vić), bar­jak­tar pri­ča im rđav san: „Po­le­će­lo še­zde­set so­ko­lo­va od Ro­va­ca pre­ko Šti­to­va i pa­li na be­de­me Ono­go­šta; u to do­le­te čav­ke i po­ko­lju svih še­zde­set so­ko­lo­va“ – sta­ra še­ma o sno­vi­ma ko­ji pred­ska­zu­ju ne­sre­ću. Co­le vje­ru­je da će ih Mah­mut pre­va­ri­ti, ali ga knez Mi­lu­tin uko­ri:
Kur­vo jed­na Vu­če­li­ću Co­le!/ ni si ju­nak, ni­ti te ro­dio!/ ne me­ći mi stra­vu na ju­na­ke./ Po­daj bar­jak bo­lje­mu ju­na­ku,/ pa ti haj­de dvo­ru bi­je­lo­me/ te ti š lju­bom u po­ste­lju spa­vaj,/ tu te Tur­ci ni vi­đe­ti ne­te,/ a ka­mo li da ćeš po­gi­nu­ti.
Ni rđav san Ni­ko­le Ra­du­lo­va – po­lo­mlje­ne pu­ške – ne po­ko­le­ba kne­za i Rov­ča­ne, ne­go po­đo­še u Nik­šić, gdje ih Co­le opet opo­me­nu da ne pra­ve šen­luk pu­ca­njem, ne­go da okre­nu pu­ške na Tur­ke:
pa pla­me­ne no­že iz­va­di­te,/ da u Tur­ke ju­riš uči­ni­te,/ ako ko­ji za­mje­ni gla­vu...
Ali ga knez Mi­lu­tin opet uko­ri. Ve­zir ih li­je­po do­če­ka, go­vo­re­ći im da is­pa­le pu­ške u znak šen­lu­če­nja; a ka­da to oni uči­nu­še, ve­zir opa­li iz pu­ške i ubi­je po­pa Ra­do­va­na, a grad­ski di­zdar kne­za Mi­lu­ti­na (bi­lo je obrat­no).
On­daj ve­lja si­la za­gr­mje­la,/ ve­lja si­la Mah­mu­ta ve­zi­ra/ na sto­ti­nu bi­ra­nih Rov­ča­na;/ pa­de ta­ma oko Ono­go­šta,/ ne vi­di se gra­da bi­je­lo­ga/ od br­zo­ga pra­ha iz pu­ša­ka,/ od si­li­ne voj­ske ve­zi­ro­ve...
Je­di­no se Co­le ra­njen za­mi­je­ni, ubiv­ši če­tvo­ri­cu Tu­ra­ka, dok se sa­mo če­tvo­ri­ca Rov­ča­na spa­si­še bjek­stvom. Co­le­vu gla­vu bu­le ukra­do­še sa be­de­ma, sku­va­še je i po­je­do­še čor­bu, vje­ru­ju­ći da će ra­đa­ti ju­na­ke kao što je bio Co­le. (Kod Tu­ra­ka za­dr­ža­ni osta­ci kult­nog ka­ni­ba­li­zma)
Pje­sma Lu­ke Šće­pa­no­va Bu­la­to­vi­ća „Po­gib Rov­ča­nah“, iako ima hro­ni­čar­ski ka­rak­ter, ni­je su­vo­par­no re­đa­nje fa­ka­ta, ne­go pje­sma ko­ja ima od­li­ke ep­skog stva­ra­la­štva: do­bro mo­ti­vi­san uvod, sklad­no ukom­po­no­van ep­ski kli­še sno­va ko­ji pred­ka­zu­ju ne­sre­ću, pje­snič­ku ma­što­vi­tost (sve že­ne po­gi­nu­lih Rov­ča­na ro­di­le mu­šku dje­cu – bli­zan­ce). Čak pje­vač za­vr­šnim sti­ho­vi­ma uspi­je­va da vje­ro­lom­nom ve­zi­ru za­gor­ča tri­jumf osve­te, jer se ni­je na­šao ni­je­dan Tur­čin da Co­la bar­jak­ta­ra po­gu­bi na meg­da­nu, ne­go su ga ubi­li iz dže­fer­da­ra. Za­to ve­zir ko­ri ko­la­šin­ske Tur­ke:
Ba­ka Tur­ci, ga­zi­je tur­sko­ga,/ da ka­u­ru na sa­blju ne smi­je!/Din – iman mi Tu­re po­sra­mi­lo,/ sil­no Tu­re Me­kić Ar­slan – aga./ A bo­lje bi Ko­la­ši­nu bi­lo/da Tur­či­na do­ma ne pri­če­ka.../a da sa­bljom po­sje­ko­še Co­la,/ro­vač­ko­ga sil­nog bar­jak­ta­ra,/ svoj se mo­joj on us­pri­je voj­sci...“
O po­gi­bi­ji Rov­ča­na na Nik­ši­ću pi­sao je i se­na­tor Ra­de Tu­rov Pla­me­nac u svo­jim „Me­mo­a­ri­ma“. On pi­še da su Rov­ča­ni bi­li odvo­je­ni od Tur­ske i ži­vje­li „pri Cr­noj Go­ri“ od go­di­ne 1776, kad je Mah­mut pa­ša Bu­ša­tli­ja po­zvao u Nik­šić 12 ro­vač­kih gla­va­ra da ih da­ru­je. Brat­stve­nič­ke po­gla­vi­ce po­la­ko­me se na tur­ske da­ro­ve i po­đu u Nik­šić 73 iza­bra­na Rov­ča­ni­na, ko­je Mah­mut pa­ša „po­si­je­če“ na Troj­čin­dan.
Bu­la­to­vić
Pe­ro i Mi­lo­van
U knji­zi Mol­be­ni­cah iz 1904. go­di­ne pi­še: „Pe­ro Vu­kov i Mi­lo­van Sa­vin Bu­la­to­vić: Još Sv. Pe­tar bla­go­slo­vio ih i dao im bar­jak ko­ga su vjer­no dr­ža­li – mo­le knja­za da ih tim bar­ja­kom ob­da­re”. Od­go­vor: „Ka­ko ri­je­ši mi­ni­stir voj­ni”. Ov­dje se mi­sli na po­vra­tak iz­gu­blje­nog bar­ja­ka, ali ga ni­je­su do­bi­li. Ni­je po­zna­to ni ka­ko su ga do­bi­li ni ka­ko su ga iz­gu­bi­li.
Bu­la­to­vić Ni­kin Aso
U bo­ju na Mar­ti­ni­ći­ma u ju­lu 1796. go­di­ne po­mo­gli su Cr­no­gor­ci­ma i Rov­ča­ni. Po­sli­je ove po­bje­de na Ce­ti­nje su do­šli dva­de­set­pe­to­ri­ca Rov­ča­na ko­ji su se za­kle­li na vjer­nost Pe­tru I i Cr­noj Go­ri. Vla­di­ka Pe­tar ih je ob­da­rio i po­di­je­lio či­no­ve: za ser­da­ra je po­sta­vio Pe­tra – Re­džu Da­ni­či­na Bu­la­to­vi­ća, a za bar­jak­ta­ra Asa Ni­ki­na. Ra­do­van Be­ći­ro­vić Tre­bje­ški u pje­smi pi­še: „Ali kad je oruž­je pri­pa­so/ so­ko si­vi Bu­la­to­vić Aso./ On Tur­ci­ma ne da­va­še mi­ra / na nj ida­hu da­ve od ve­zi­ra/ Pe­tar pr­vi da ga je iz­bi­ra/ i dao mu bar­jak u Rov­ci­ma/ za ju­na­štvo pred Cr­no­gor­ci­ma;/ bla­go­slo­vi i osve­šta nje­ga/ dar ve­li­ki slu­ge Bož­je­ga.“
Po­tom­stvo Aso­vo od­se­li­lo je u To­pli­cu (Le­ba­ne) i Ba­ša­nje Br­do (Ko­la­šin).
(NA­STA­VI­ĆE SE)